Sara i čarobna bašta

Sara je odmah osetila da je ta bašta posebna. Cveće je mirisalo slađe nego ikad, a listići su se sjajili kao da su oprani jutarnjom rosom. Pored staze sedela je mala mačka, a na grani je pevala ptica. Sara im je tiho rekla: „Dobro jutro, drugari“, i mačka je lenjo zamahala repom, kao da je pozdravlja. Dok je razgledala baštu, Sara je primetila nešto čudno. Lepi cvetovi su bili pognuti, a mala drvena kapija stajala je poluotvorena i škripala na vetriću. U bašti je vladao red, ali je sad delovalo kao da joj nešto nedostaje. Sara se zamislila, a onda je ugledala malu stazu od šarenog kamenčića koja je vodila do sredine bašte. „Hajde da vidim šta se dešava“, rekla je hrabro, i krenula polako. Usput je srela ježa koji je gurkao jednu kuglicu od lišća, zeca koji je tražio svoj skroviti kutak i leptira koji je lepršao oko lavande. Sara je najpre pomogla zecu da nađe mesto pod žbunom, pa je pažljivo sklonila grančicu sa ježeve staze. Zatim je rukama razgrnula malo lišće i pronašla malu, sjajnu kanticu za zalivanje. „Aha, zato je bašta tužna“, rekla je Sara. „Nema vode.“ Sara nije čekala. Uzela je kanticu i krenula do česme u uglu dvorišta. Nije bilo lako, jer je kanta bila malo teška za njene male ruke, ali Sara nije odustajala. U sebi je govorila da može, korak po korak. Kada je donela vodu, pažljivo je zalila cvetove, prvo ruže, zatim tratinčice, pa ljiljane i na kraju malu leju sa šargarepama. Dok je voda milovala zemlju, bašta je počela da se budi.