Kristina i šumska pesma

Jednog prolećnog jutra, kada je vazduh mirisao na cvetove i vlažnu zemlju, mala Kristina je pošla sa bakom do ivice šume. Kristina je bila nežna devojčica koja je volela životinje, muziku i pevanje. Nosila je malu korpu sa šargarepom, jabukom i mrvicama za ptičice, a u džepu je imala i malu zviždaljku, da može da dozove baku ako zatreba.

Šuma je tog jutra bila puna sitnih glasova. Skočić je preskakivao kamenčiće, veverica je žurila po grani, a ježić je polako njuškao mahovinu. Kristina je hodala tiho, da ne uplaši svoje male šumske drugare. Ali ubrzo je primetila da nešto nije kao obično. Ptičice su tiho cvrkutale, a iz daljine se nije čula vesela pesma potočića. Sve je delovalo kao da šuma traži pomoć.

Kristina je zastala i pažljivo oslušnula. Na jednoj niskoj grani sedela je mala senica i tužno gledala uokolo. Ispod drveta stajala je veverica sa praznim šakama, a pored kamena je žabica skakutala bez ritma, kao da je zaboravila svoju igru. Kristina je shvatila da su se male životinje uznemirile jer se izgubila njihova omiljena šumska pesma, ona koju su svi zajedno pevali kad sunce proviri kroz lišće.