Kristina i šumska pesma

Šuma je tog jutra bila puna sitnih glasova. Skočić je preskakivao kamenčiće, veverica je žurila po grani, a ježić je polako njuškao mahovinu. Kristina je hodala tiho, da ne uplaši svoje male šumske drugare. Ali ubrzo je primetila da nešto nije kao obično. Ptičice su tiho cvrkutale, a iz daljine se nije čula vesela pesma potočića. Sve je delovalo kao da šuma traži pomoć. Kristina je zastala i pažljivo oslušnula. Na jednoj niskoj grani sedela je mala senica i tužno gledala uokolo. Ispod drveta stajala je veverica sa praznim šakama, a pored kamena je žabica skakutala bez ritma, kao da je zaboravila svoju igru. Kristina je shvatila da su se male životinje uznemirile jer se izgubila njihova omiljena šumska pesma, ona koju su svi zajedno pevali kad sunce proviri kroz lišće. Kristina se tada osmehnula. Znala je da ponekad nije dovoljno samo tražiti, već treba i umiriti srca. Sela je na meku travu, uzela dah i počela tiho da peva. Njen glas je bio blag kao jutarnja rosa. Pevala je o leptiru što leti iznad cveta, o zecu što trči preko staze i o šargarepi koja raste u zemlji dok je sunce greje. Male životinje su prvo samo slušale. Zatim je senica zapela tankim glasićem, veverica je ritmično lupkala repićem, a žabica je najzad uhvatila takt i veselo zapevala svoje „kva-kva“ u pravom ritmu. Kristina je podigla dlanove i pokazala im kako da prate melodiju. Uskoro je cela šuma počela da odzvanja od pesme. I potočić je zapevao svojim žuborom, kao da je i on bio deo tog malog hora.