Iskra i zlatni zamak

I baš tada, dok je okrenula poslednju stranicu knjige, nežan povetarac je zatreperio kroz sobu. Na stolu je zasijala mala zlatna iskra, kao zrno svetlosti. Iskra je prišla bliže, a svetlost se pretvorila u tanku, sjajnu stazu koja je vodila pravo do jednih velikih drvenih vrata. Kada ih je otvorila, pred njom se ukazao zamak sa kulama, zastavicama i prozorima koji su blistali na suncu. Iskra je ušla polako, sa osmehom i otvorenim očima. U zamku je sve bilo lepo, ali nešto je nedostajalo. Zidovi su bili prazni, a dvorana bezbojna, kao stranica bez crteža. Na sredini prostorije stajao je mali kameni sto, a na njemu je ležala poruka: „Zamak se raduje bojama i slikama, ali ne zna kako da zasija.“ Iskra je odmah shvatila šta treba da uradi. Nije čekala da neko drugi reši problem. Iz svog malog džepa izvadila je bojice koje je čudesno ponela sa sobom i sela na pod. Pažljivo je počela da crta cvetove, zastavice, zvezde, ptice i srećne prozore. Zatim je nacrtala i dugačak sto za gozbu, pa svilene zavese, pa nasmejane lavove od kamena. Svaka linija bila je nežna, a svaka boja topla i vesela. Dok je crtala, zamak je počeo da se menja. Zidovi su dobili boju neba, kule su zasijale kao da ih je sunce poljubilo, a pod u dvorani postao je nalik na veliki mozaik. Sa svakim novim crtežom, iz jedne knjige na polici bi poletela po jedna srebrna varnica, kao da i same priče slave Iskrinu maštu. Uskoro je ceo zamak bio pun lepote, kao bajka koju možeš da vidiš i rukom da dotakneš.