Ilija, mali superheroj

Mama je stajala u kuhinji, a na stolu su bile kocke, slikovnice i jedna šargarepa za užinu. Tata je čitao novine, a plišani medo je sedeo na stolici kao da i on sve posmatra. Sve je bilo lepo i mirno, ali Ilija je ubrzo primetio da nešto nedostaje. Njegova mala plava lopta nije bila nigde u sobi. Ilija je prvo pogledao ispod kreveta. Zatim iza zavese. Pa u korpi za igračke. Nigde lopte. „Moja lopta se sakrila,“ šapnuo je, pa je odmah smislio superherojsku misiju. Stavio je plašt oko vrata, podigao glavu i krenuo u potragu. Bio je hrabar, pa se nije uplašio ni kad je morao da zaviri ispod stola, gde je bilo mračno i usko za jednog tako malog junaka. Na putu do velike potrage, Ilija je koristio svoju maštu. Zamišljao je da hodnik vodi do dvorca od jastuka, a dnevna soba postaje šuma od stolica. Svaka soba bila je nova avantura. „Ako sam superheroj, moram pažljivo da gledam,“ rekao je Ilija i polako krenuo dalje. Tada je čuo tiho „bum-bum“ iz kuhinje. Ilija je otrčao tamo svojim malim, brzim koracima. Pogledao je oko stolova, pa ispod stolice. I onda je video nešto okruglo i plavo kako se pomalja ispod kuhinjskog ormarića. Njegova lopta! Ali lopta je bila zaglavljena baš toliko da nije mogla sama napolje. Ilija je zastao samo na tren, pa se setio da pravi heroj ne odustaje. Potražio je malu drvenu kašiku, pažljivo je gurnuo pored ormarića i, uz mnogo strpljenja, pomerio loptu napolje. Lopta se otkotrljala pravo ka njegovim stopalima, kao da mu se i sama raduje. Ilija se nasmejao, podigao je visoko i rekao: „Uspeo sam!“