Bogdan i skriveno blago

Bogdan je najviše voleo dane kada bi se sa drugarima igrao u dvorištu iza stare biblioteke. Tamo su rasli visoki kesteni, a pod njihovim granama bilo je dovoljno hladovine za smeh, trčanje i šaputanje tajni. Njegovi prijatelji, Lana, Viktor i Miloš, često su donosili lopte, kanap za igru i papirne zmajeve, a Bogdan je obično najpre stajao malo po strani, pa bi se tek posle nekoliko trenutaka uključio u igru, kada bi mu srce postalo lakše. Jednog popodneva, dok su se igrali žmurke, Bogdan je primetio nešto neobično. Iza širokog stabla kestena virio je kraj male, izbledele mape. Papir je bio savijen i vezan tankom plavom vrpcom. Bogdan je pažljivo prišao, podigao mapu i pozvao drugare. „Pogledajte šta sam našao“, rekao je tiho, ali uz uzbuđenje koje mu je zarumenelo obraze. Lana je prva prišla, a zatim i ostali. Na mapi je bio nacrtan njihov kraj, a na sredini veliki krug oko starog parka sa fontanom. Ispod crteža stajao je natpis: „Skriveno blago čeka onoga ko ume da gleda srcem.“ Viktor je širom otvorio oči. „Pravo blago! Možda zlatnici!“ Miloš je odmah počeo da mašta. „Možda su dijamanti! Ili stara kraljevska kruna!“ Bogdan je pažljivo gledao mapu. Nije bio od onih koji odmah galame i mašu rukama, ali je osećao kako mu se u stomaku javlja uzbudljivo golicanje. Ipak, bio je i malo nesiguran. Šta ako je mapa samo neka šala? Šta ako on nešto pogrešno protumači pred svima? Ali onda se setio da blago ne mora uvek da bude zlato. Ponekad je pravo blago ono što pomaže drugima. A mapa je, nekako, govorila baš to. „Hajde da proverimo“, rekao je Bogdan. „Ali polako i zajedno.“