Bogdan i skriveno blago

U jednom tihom kraju, gde su kuće imale bašte pune ruzmarina, gde su se ujutru čule ptice, a popodne mirisao topli hleb iz peći, živeo je dečak po imenu Bogdan. Imao je devet godina, oči bistre kao prolećna voda i osmeh koji se pojavljivao tek kad se dovoljno opusti. Bio je pomalo sramežljiv, ali je zato voleo igru, voleo je prijatelje i znao je da u pravom trenutku uvek bude hrabar onoliko koliko treba.

Bogdan je najviše voleo dane kada bi se sa drugarima igrao u dvorištu iza stare biblioteke. Tamo su rasli visoki kesteni, a pod njihovim granama bilo je dovoljno hladovine za smeh, trčanje i šaputanje tajni. Njegovi prijatelji, Lana, Viktor i Miloš, često su donosili lopte, kanap za igru i papirne zmajeve, a Bogdan je obično najpre stajao malo po strani, pa bi se tek posle nekoliko trenutaka uključio u igru, kada bi mu srce postalo lakše.

Jednog popodneva, dok su se igrali žmurke, Bogdan je primetio nešto neobično. Iza širokog stabla kestena virio je kraj male, izbledele mape. Papir je bio savijen i vezan tankom plavom vrpcom. Bogdan je pažljivo prišao, podigao mapu i pozvao drugare.