Aleksa i školsko čudo

Aleksa se probudio ranije nego obično, baš onako kako to rade deca koja pred sobom imaju veliki dan. Kroz prozor njegove sobe ulazilo je nežno jutarnje svetlo, a u vazduhu se osećao miris tek ispečenog hleba iz kuhinje. Danas je bio prvi dan škole. Aleksa je sedeo na ivici kreveta, stezao svoj ranac i zamišljao kako će izgledati učionica, učiteljica, klupe, tabla i nova drugarstva. Bio je hrabar, ali je u stomaku ipak nosio malo leptirića od uzbuđenja.

Dok je mama spremala doručak, Aleksa je zavirio u ranac po ko zna koji put. Unutra su bili sveska, olovka, gumica i mali crtež koji je nacrtao prethodne večeri. Na crtežu su bili šargarepa, gušter, zeleno polje i jedan mali dečak koji stoji na stazi i gleda u daljinu. Aleksa je voleo prirodu, pa je taj crtež bio njegova mala srećna mapa. „Ako mi bude teško“, pomislio je, „setiću se livade, drveća i svih živih stvorenja koja mi uvek ulivaju mir.“