Aleksa i školsko čudo

Dok je mama spremala doručak, Aleksa je zavirio u ranac po ko zna koji put. Unutra su bili sveska, olovka, gumica i mali crtež koji je nacrtao prethodne večeri. Na crtežu su bili šargarepa, gušter, zeleno polje i jedan mali dečak koji stoji na stazi i gleda u daljinu. Aleksa je voleo prirodu, pa je taj crtež bio njegova mala srećna mapa. „Ako mi bude teško“, pomislio je, „setiću se livade, drveća i svih živih stvorenja koja mi uvek ulivaju mir.“ Na putu do škole, Aleksa je hodao uz mamu i posmatrao kako se dan budi. Pored trotoara rasla je trava pokrivena kapljicama rose, a na ogradi je sedeo mali zeleni gušter i sunčao se kao pravi gospodin. Aleksa mu je tiho mahnuo. Voleo je guštere i druge gmizavce, ne zato što su bili neobični, nego zato što su mu delovali mudro i snalažljivo. „Baš kao ja danas“, pomislio je i nasmejao se. Kad su stigli do škole, Aleksa je zastao ispred velikih vrata. Zgrada mu se učinila ogromna i važna, ali ne i strašna. Ipak, kada je video mnogo dece koja ulaze, govore i smeju se, srce mu je brže zakucalo. U tom trenutku, učinilo mu se da su vrata škole nalik na kapiju u nepoznatu šumu punu staza, tragova i tajni. A Aleksa je voleo baš takve staze. Učiteljica je pozdravila decu toplim glasom i pozvala ih da uđu u učionicu. Aleksa je seo u svoju klupu kraj prozora. Sa te strane se video deo dvorišta, jedno stablo i nekoliko golubova koji su skakutali po travi. To mu je odmah prijalo. Međutim, dok je učiteljica govorila, Aleksa je primetio da nešto nedostaje. Na polici iza nje trebalo je da stoji kutija sa bojicama, ali kutije nije bilo. Učiteljica je na trenutak zastala i blago se zabrinula.